Nasilje nad decom maloletnička delikvencija, što je sve izraženije u tom delu BiH, bila je povod za specijalnu, tematsku sednicu Skupštine opštine Drebrenik, koju čine odbornici osam političkih stranaka, kojoj su prisustvovali i predstavnici Dečje ambasade „Međaši“, kojoj su se ovdašnji mališani javili za pomoć. Delegacija koju je predvodio advokat Dušan Tomić, generalni sekretar i osnivač Dečje ambasade, je do detalja upoznala lokalni parlament, gradonačelnika i druge „opštinske oce“ o slučajevima stradavanja mališana u toj opštini, tražeći od odbornika da ne donose apstraktne rezolucije i deklaracije, „već da daju sve od sebe da se ugrožavanju mališana stane na put“.

Tomić je, pored ostalog, predočio jezivu sudbinu jedanaestogodišnjeg dečaka Muhameda i njegovog brata Rasime Vejzović iz obližnjeg Dubokog potoka, koje je majka, Melisa Duraković, ostavila kad je stariji imao 2 godine i mlađi samo dva meseca.

„Ova dva dečaka , koji su, ne svojom krivicom, upali u ralje siromaštva i materijalne bede, svakodnevno su na udaru surovog sveta odraslih, tako što ih, svakodnevno, ponižavaju i ismejavaju deca bogatih roditelja“, kaže Tomić. „Sve to, po svedočenju dece, ide do neslućenih razmera. Zajednica mora, odmah, da reaguje, a ne, ne daj Bože, da se bavi posledicama. A, posle onoga što trpe ova deca sve je moguće. Ne smemo pred tim da budemo i gluvi ni slepi, jer stavljanje problema ‘pod tepih’ može samo da nam se obije o glavu.“

Mali Muhamed je zatražio pomoć Dečje ambasade, koja je, odmah, prihvatila i njega i brata. Poželeo je, kaže Tomić, kao i njegov brat, „da bar jednom vide svoju majku, da je poljube, da je mnogo vole i često sanjaju“. Požalili su se na oca da mnogo pije.

Biljana Radulović, predsednica Skupštine DA „Međaši“, upoznala je odbornike kako ova organizacija, „koja ima odličan pravni, psihološki, sociološki i pedagoški tim radi na zaštiti dece od nasilja“. Ali, sve to, kako je rekla, „ne može da, dugoročno, daje valjane rezultate, ako i zajednica ne da sve od sebe“. Ne sme da se dozvoli da od ugrožene dece, koja su ponižena i ismejana, dobijemo delikvente, „jer onda je to put bez povratka, jer iz popravnog doma u BiH, niko se nije vratio na pravi put“.

Advokat Tomić je, lično, kontaktirao jednog od srebreničkih biznismena, koji, kao roba, drži jednog sugrađanina, koji, opet, tera i svoju decu da budu robovi i da rade kod gazde. Kad deca, kaže Tomić, ne bi da rade kako im gazda kaže, „jer često nisu fizički sposobna za to, otac ih tuče“. Uz to, gazdina deca šikaniraju mališane radnika – roba svog oca.

„Mališan je rekao da neće da trpi ‘gazdine adete’ kao njegov otac, „a posebno ne maltretiranje gazdine dece,“ kaže Tomić. „I kad je jednom pokušao da zaštiti sebe, dečak je okarakterisan kao nasilnik, a gazda ga je, onda, bezobzirno tukao. Naravno, nekažnjeno! Dobro je da nam se deca javljaju i ovo je i poziv da to stalno čine.“

Rukovodstvo Srebrenika, na čelu sa Adnanom Bjelićem, dalo je, po Tomićevim rečima, uverenje da će se suočiti sa ovakvim i sličnim problemima i da neće dozvoliti da se, iz njih, izrode razne tragedije. Skupština Srebrenika, koju vodi Mato Matijević, prihvatila je predlog i DA „Međaši“ da jedna ulica ponese ime dece Srebrenika, a da u sali parlamenta uvek ima prazna dečja stolica, „kako bi odrasli kad donose odluke uvek imali na umu kako će to da se odrazi na najmlađe sugrađane.“

Podrinje